Taksi je danas jako loše. Prvi dan od početka našeg lječenja da odbija ali apsolutno svu hranu. Bili smo kod vetererinara koji je konstatirao isto što i mi da je stanje jako ozbiljno. Prije sat vremena dobio je neku injekciju, nadamo se boljem ali s obzirom da mu se stanje niti malo nije promjenilo a do 15 sati se moramo ponovno javiti nekako se bojim najgoreg. Zaista mi ga je tužno gledati tako beživotnog. Nekako mi se čini da je dan koji je spominjala Hella u jednom od postova jako jako blizu. Ne znam da li bi plakao zbog činjenice što moje najvoljenije biće polako odlazi ili da se veselim zbog toga što se uskoro više ne bude mučio. I Tobi također kuži da nešto nije u redu. Cijeli je dan uznemiren i traži dodatnu pažnju, stvarno se čudno ponaša. Kao da osjeća moju brigu i tugu koje se nikako riješiti. Pokušavam na razne načine ali mi ne uspjeva stoga sam svoje misli i osjećaje odlučio podjeliti sa vama koji me nekako najviše razumijete a i volio bi da što više ljudi zna da sam uz sebe imao najdivnije stvorenje koje mi je zaista uljepšalo život, a nadam se i ja njemu.


-- Edited by Alan at 14:28, 2008-05-22

Znat ces kada dodje trenutak. Postoji razlika izmedju onog razdoblja kad je pas star i bolestan ali se ipak bori za zivot i jos ga zeli, jos ima neku radost u sebi, i trenutka kad vidis da i on zeli otici. Budi samo iskren prema sebi i prema njemu i osjetit ces taj trenutak. Mozda ode sam, a mozda ces mu trebati pomoci. U svakom slucaju, slusaj njega i neces se pokajati. To je strasan trenutak ali je i oslobadjajuci jer kad vidis da ti se pas vise ne muci, da se oslobodio, znas da si dobro ucinio. A naravno da ga nikad neces preboljeti. No to nije ni potrebno.

Nadam se da imate jos vremena, a ako je dosao trenutak rastanka, budi uz njega i budi mu podrska do kraja.

Stvarno nemam nista pametno za reci na sve ovo

Citam cijeli topic i iskreno ti zavidim na (barem) 16 godina krasnog prijateljstva s Taksijem.

Moj Atal je otisao potpuno neocekivano s deset godina. Dugo sam mislila kako je to grozno, tako iznebuha, tako bez najave, bez oprostaja, a onda sam se sjetila svega sto je jadnicak prosao... Cijeli zivot bolestan od necega; zadnjih par mjeseci strasni problemi s prostatom. Doceka operaciju, prezivi je, stane na noge i onda dva dana kasnije samo zaspe i ne probudi se vise
Ali ono sto je Hella rekla: koja opustenost, koje otpustanje svih bolova... To je jedina utjeha i jedina misao koja je jaca od zelje da ga vratim

Sad gledam kako ti danima strepis nad svojim Taksijem i moram se sloziti s tvojom kolegicom: nemoj ga oplakivati zivog. Mozda paradoksalno, ali drago mi je da nama razvoj dogadjaja nije dao prilike to ciniti s nasom zvjerkom. Bolje je da smo se, malo zabrinuti ali ne s mislima o kraju, mazili i pazili do zadnje. Bolje da ga nismo opteretili svojom ogromnom tugom.

Znam koliko lose zvuci, ali istina je da ces vremena za oplakivanje imati napretek. Jednog dana. Ne unaprijed. Do tog dana - samo hrabro. Svaki dan je nova pobjeda, a pobjede se slave a ne oplakuju.

Jedan dogadjaj otprije a pogotovo jos Atalov odlazak naucili su me da nista lijepo ne odgadjam za sutra ili neka druga vremena. Svaki dan psima (i jos nekima ) kazem da ih volim i pokusavam ih nekako obradovati. Ako nista drugo, sigurna sam u jedno: moj je pas barem po tom pitanju od mene napravio bolju osobu.

Zato glavu gore: svaki bi se dan trebao zivjeti kao da je posljednji, a to znaci puno paznje, puno mazenja, puno mirnoce i puno vjere da sutra opet taj divni dan krece ispocetka. Volite se kao u najsretnijim trenucima, samo laksim tempom. To je najljepsi poklon koji mozes dati Taksiju

Evo da se i mi malo javimo.
Taksi je trenutno u fazi kada je veterinar smanjio broj dolazaka na dva puta tjedno. Do nedavno smo morali dolaziti i četiri puta tjedno tako da zahvaljujući njegovom relativno zadovoljavajućem stanju možemo otići i na more jer smo dogovorili da ga dođe doma dva puta piknuti. Skoro pa je potpuno očelavio od silnih kortikosteroida (valjda se tak piše) pa ga gotovo svi vani čudno gledaju. Malo mi ga je žao pa mu intenzivno razmišljam navuči kabanicu priliko svakog izlaska čisto radi toga da izbjegnem ružne, tužne i čudne poglede i komentare dobronamjernih ljudi. Stvarno se divim njegovoj upornosti, volji i želji za životom jer je počeo pokazivati želju za igrom iz mlađih dana (npr. kopanje kamenja ispod klupa u parku gdje sjedimo). Nevjerojatno, zar ne?
Pusa svima koji nas komentiraju ili samo čitaju.

Hella, baš sam si istu stvar pomislio kad god pišem nešto o Taksiju da možda u naprijed ti ili netko drugi tko nas čita pomisli na najgore.
Hvala ti na uvijek lijepim riječima koje nam puno znače.

hej.. drago mi je da se Taksi još drži, svaka čast malcu a i tebi bogami..

ne znam jesi li već obavio šoping ali ak nisi evo male pomoći. u pet centru u heinzlovoj i na drvinju imaš kaputiće sa već instaliranim krznom. a imaš i te trenirkice (ja imam jednu na kojoj piše ironično I love my puppy) i one su ti dosta debele od onak poluvune il nečega (žensko sam al pojma nemam za te materijale da me ubiješ). to bi mu trebalo bit dosta. tak sam i ja svom to oblačila obično po noći da mu bude toplije i nije se bunio. al to ti nije za kišu. tak da možeš ubost tu trenirkicu recimo i još kabanicu samo da kad neš pada da se ne smoči malac.

isto, za nogice, imaš tamo i te papučice. one su imitacija kože čini mi se i prvenstveno su za snijeg. a preporučila bi ti da, ako mu želiš nekaj po doma da ima, odeš do prve šnajderice ili žene koja radi s vunom i napraviš mu šlapice. vjerojatno će ti se ekipa smijat al ignoriraj. meni je to baka mogla napravit, tak da ono, ak ti netko bliži štrika, pitaj. jedino, psi koji nisu naviknuti na pseću oblekicu znaju protestirat. na kaputiće se brzo naviknu jer im to ne smeta kretanju al šlapice su druga priča. moj se nije htio mrdnut s tim na nogama.

al eto, svu sreću vam i dalje želim i držite se i uživajte!

TAKSI JE UGINUO 18.01. U 08:27.
Najteži dan u mojem životu.
Žao mi je što nisam bio sa njim u tom trenutku ali me opet tješi činjenica da je uz njega bila osoba koja ga voli i on nju.