Volonteri protiv cijelog svijeta

Ana · Guru

Volonteri protiv cijelog svijeta

hella · Moderator

da, najžalosnije je to što nas često naši najbliži ne razumiju.. nekako mi je najlakše iz vlastitog iskustva vaditi primjere pa..
dobro, meni tata baš nema nekog prevelikog ujecaja na moje odluke ali zato mama ima. mama mi je zaista predivna osoba, obožava životinje i ne ostaje ravnodušna ni na jedno stvorenje. ali svejedno mi zamjera volontiranje. ne toliko da zamjera koliko je ona puno realnija od mene. drago joj je da radim nešto što me usrećuje ali nije da sve to prolazi bez prigovora. točno, ana što ti kažeš. nije da moram bježat od doma al nije ni daleko. ako hoću raditi sve što želim moram joj lagati, iako njeni zahtjevi nisu nerealni.. ona samo ne želi volontirati.. jel vam se ikad čini da cjela vaša familija i bližnji volontiraju? mislim, volontiraju ako vam plaćaju benzin, čiste auto od rigotina i dlaka, prihvaćaju pse na privremeno.. svaki put kad je neko štene kod nas majka se oprašta od nje/njega u suzama. odoše joj živci više. odplaćujemo kredit za zrigani i dlakav auto.. kužim ju, ali me jednako nervira što se moram skrivati.. pa nije da svaki pas povraća!

što je najbolje, ja nisam pala daleko od stabla.. deda i baka su mi bili veterinari. i mama je stalno vukla neke živine doma. s druge strane, oni su imali lijekova doma ko apoteka, sve su znali, imali dvorište.. to su drugačiji uvjeti. kak da ja vučem pse doma u iznajmljeni stan i oni mi recimo pojedu pol tepiha koji nije moj.. a nije ni da je taj pas moj.. asko je mogao zapišat server od 10 000kn i da mama ne trepne. mogo je zrigat kauč da se plaća kemijsko i niš. mogo je zasrat i zapišat tepih u mojoj sobi milijun puta i to je bilo smješno..

e sad, najbolje mi je što, kad je pas kod nas, dakle, neki od naših štićenika, nije bed ni kakanje ni piškenje ni niš.. ali kad se spomene uzimanje psa za nas, ili na privremeno, onda odjednom sve to postane ogromni problem. znam da se moja mama na taj način brani od novog psa. tj od fenomena padanja na koljena kad pas uđe u kuću. ja sam doslovno otela zadnju kujicu koja je kod nas bila da ne ostane. nama je užasno teško pala smrt našeg aska, mami čak možda i više jer nije mogla plakati. i ona umire od pomisli da će joj doći neki jadni peso u kojeg će se zaljubit u prvih 3,5sec.

što hoću reći.. nemojte prebrzo osuđivat vaše sustanare što nemaju razumijavanja. oni često više znaju koliko volontiranje košta i novaca i živaca. a oni će bit upleteni kako god da okreneš..

mene više smeta osuda okoline. tipa, ako kažem da volontiram, još dok sam na veterini bila, skužim kak je ekipi bed pružit mi ruku. tipa 'joj, super, ti si tak dobra al nemoj da neku šugu pokupim od tebe'. ili komentari tipa 'ja to nikad ne bi mogla, jadni psi'. pa zato što su jadni to i treba radit. stineš zube i obaviš.. ko da sam prljava.. da, čistim govna, al pobogu pa nije mi sapun nepoznanica! mislim da bi trebalo bit puno više informacija za društvo koliko je volontiranje plemenito.. a i teško pobogu.. pa kolko od nas je znalo bit sa suzama u očima kad dođe neki peso.. lako za fizičko, onaj psihički faktor ubija.. pa da konačno hne budemo 'oni šugavi'.. vani je to sređeno tako da ni na jedna dobar faks nemreš upast ak nisi volontiro u životu. to je onaj 'extra credit' fdaktor.. a kod nas ti profesor neće čestitat jer se boji boleština..

sorry na litaniji, već dugo zapravo razmišljam o ovome pa mi je bila dobra prilika da se ispraznim.. :)

lino · Senior Member

Evo da se i ja ubacim...
MOji vole životinje, tata više nego mama, pa vjerujem da sam i u tome na tatu.
Mama voli životinje, ali ne u svom stanu/kući. JOš dok smo imali kuču, tata i ja bi doveli doma svaku životinjicu koju smo našli i imali je kod sebe dok se nebi udomila. Tako smo imali peseke, mace, zečeke i slično. Jedno vrijeme smo čak hranili 11 mačaka u dvorištu, i napravili im smještaj u garaži i napravili mala vratašca na vratima garaže da mogu ulaziti i izlaziti kada hoću. mama je sve to relativno dobro trpila jer su svi bili smao u dvorištu, eventualno bi neko štene bilo u kući, ali oni su se ionako relativno brzo udomljavali. Ali sada kada sma u stanu, mama poludi kada vidi neku drugu životinjicu osim Lineka. Pa čak i za njega nekad kaže da imam 3 dana da ga nekom uvalim jer ona neće usisavat svaki dan njegove dlake. Ali te njene prijetnje me samo natjeraju da ja usisavam 2 puta dnevno biggrin

Iako eto na kraju je ipak dopustila da dovedem naše štićenike k sebi doma na čuvanje jer zna da im u kavezima nije baš lijepo a i da tako Lino ima društvo pa nije previše usamljen. Stvarno se vidi da je sretniji kad je još neki pesek kod nas smile

Ali štićenik mora van kad ona dolazi doma :( Ali eto, ovog puta je čak dopustila da ostane i dok je ona doma baš da vidi kako to funkcionira s dva psa u stanu:) Nadam se da se neće razočarat smile

Tj bolje rečeno, vjerujem da se neće razočarat, jer je Stela stvarno super:)
Protiv mog volontiranja ni mama ni tata nemaju ništa. U početku je mama prigovarala da ima i jako puno napuštene, i bolesne djece kojoj treba pomoč, ali sam joj ja objasnila da je to istina ali da će više ljudi pomoč ljudima, a i da životinje pokazuju veću zahvalnost. I tako sma ja nastavila volontirat u Noinoj Arci, a mama je počela volontirat u Nazorovoj smile

Tata je prigovarao što trošim toliko vremena na volontiranje, a ništa ne zarađujem, pa je počeo s tim da bolje da idem radit, ali kad je shvatio kolko to mene usrečuje i on je popustio smile

Eto, i ja se raspisala :)
E, da, a što se tiče frendova, svi mi kažu nešto tipa svaka čast, al da oni to nebi mogli radit. Al jedan frend je čak i došao par puta samnom na Veterinu. nema baš vremena za volontiranje pa se zato ne želi uključit, ali kad ga ja zamolim tu i tamo da mi dođe pomoč popodne,a ko ima vremena dođe :)
Eto, sad sam stvarno gotova, hehe biggrin

nameless · Member

lino wrote:

...U početku je mama prigovarala da ima i jako puno napuštene, i bolesne djece kojoj treba pomoč, ali sam joj ja objasnila da je to istina ali da će više ljudi pomoč ljudima, a i da životinje pokazuju veću zahvalnost...

haha, tako nešto je bilo i kod mene pa da počnem ispočetka...
Prvih mjesec dana volontiranja nisam baš govorio ljudima gdje idem i šta radim. Uglavnom zbog toga što lijepe stvari nastojim zadržati za sebe ali i zato što sam znao da ču čim počnem govoriti šta radim otkriti mnoštvo debi*a oko sebe. A tako nekako je i bilo...
Dakle, prva reakcija moje stare je bila "zašto ne ideš volontirat u nazorovu"? Na što sam joj ja odgovorio: $#"!#"?*(&!!!, pa mi više nije postavljala takva pitanja ili prigovarala iako vidim joj još uvijek nije jasno ni drago što idem tamo "gubit vrijeme"... Takvo pitanje je i bilo za očekivati jer mi je stara odrasla u okruženju gdje je pas potrošna roba ali zato me iznenadio jedan moj frend s kojim sam išao u srednju koji me pitao "Zašto ideš tamo volontirat a ne u crkvu?" na šta je moja reakcija bila WTF?!?!!?

A ostali ljudi? Pa, većini nije jasno zašto ja volontiram. Neznam jel to zato što me ne doživljavaju kao nekog tko bi mogao/htio pomagati u brizi oko tih napuštenih životinja ili im se općenito ne sviđa pojam volontiranja ali mi to ionako nije važno. Na kraju krajeva, da sam htio slušat hvalospjeve o svojoj dobroti, požrtvovnosti, brizi, osviještenosti i ostalom otišao bi volontirat u crkvu ili bi se mazao krvlju nasred trga kao što to rade istinski plitke osobe...

dandee · Moderator

zato vam je najbolje da nitko ništa ne zna i da stalno idete "van" biggrin

sad za ozbiljno. svi oni koje me bolje poznaju znaju da mi doma nitko ništa ne zna. zaprav, to samo zna 5 mjih frendova i to je to.
mama mi je veliki ne ljubitelj životinja i ne znam kak sam ja ispao takav. kak bi MONA rekla ona je jedna od onih koja na cesti psu govori: marš, mrš, šic, ili tako nešto (pritom diže sve vrećice koje nosi u zrak biggrin

).
zato jednostavno niko niš ne zna. za manje od mjesec dana će znat pa ćemo vidjet koja će bit reakcija. mislim, mogu me zaključat u stan ja ću bježat kroz prozor (iako sam na 3 katu pa nije baš jednostavno ali smislit ću već nešto biggrin

).
pretpostavljam da će mama užasno s*at po svemu tome i da će mi sljedećih sto godina svaki dan visit za vratom kak to radim .
tata će reć ok, ak ti to želiš ja nemam niš protiv.
buraz već polako nagađa da je nešto sa životinjama jer me pozna, tak da mi je rekao da se bar počnem drogirati a ne ovo biggrin

tata voli životinje ali samo one koje su vani, znači kad bih imao kuću s dvorištem bih mogao zoološki dofurat, ali u stan ne.
mama je pravi pravi ne ljubitelj, zaprav moglo bi se reć mrzitelj životinja, i ne podnosi ništa. od mojeg zeca kojem bi najrađe: zdrobila i odrezala glavu, otrovala ga i ne sjećam se četvrtog do krava i slonova i najmanjih ptičica.

volontiranje bez da itko zna je fakat teško, ali ide. sam protiv cijelog svijeta. zaprav ne baš sam smile

zaprav kad idem popodne onda "idem van". jedino su subote i nedjelje malo zeznute jer nitko normalan od mojih vršnjaka se ne diže vikendom ujutro i ide volontirat. zaprav subota može proć i kao "idem u grad, knjižnicu ili tak nešto".
nedjelje su teške ali ih svejedno pobijedim biggrin

a prednost laganja je da su i oni i vi sretni. ja sam sretan jer sam volontirao, oni jer misle da sam samo vani. niko niš ne zna, svi sretni zadovoljni.

kad škola završi i kad ću ići svaki dan na veterinu reći ću njim. meni se više ne da lagat, i ja ću bit mirne savjesti. oni ak žele nek prihvate, ak ne kaj bi njim ja sad. podršku u tome ne tražim, jer ih poznam, i sumnjam da bi ju dobio, sam da to prihvate. tata hoće, mama ne znam. komplicirana je ona, jako biggrin

nameless · Member

dandee wrote:
buraz već polako nagađa da je nešto sa životinjama jer me pozna, tak da mi je rekao da se bar počnem drogirati a ne ovo

...drogirat...

Da, istina da je bolje kad nitko nezna. Ne zamaraju te ljudi glupim pitanjima kao npr. "Ček možeš mi opet objasnitit zašto ti ideš tamo?" ili "Pa jel dobiješ nešto za to kaj radiš?" ili "Kaj si ti na uvjetnoj pa otplaćuješ dug društvu?" ili "Jesu bar dobre trebe tamo?" ili "Tebi je fakat dosadno u životu!" ili "Ti fakat voliš izmet!" ili "Ti to mene za*ebavaš ili...?" itd.

hella · Moderator

al kaj nije tak žalosno da moramo lagat upravo ljudima koje najviše volimo i koji najviše vole nas.. ne mogu shvatit da ti netko brani bit sa životinjama ak te to usrećuje. dobro - ne moraš bit tam non-stop i baš bacat šamare roditelju kojem se to ne sviđa. ali ako sve ostalo funkcionira (škola, obveze i td) ne vidim zašto to ikome smeta. ak ja odvojim sebi par sati dnevno za neš sa psima, to ne znači da ću ostale obveze otkantat. samo znači da ću otet vrijeme na drugim mjestima. neću otić na kavu ili navečer van.. bilo što.. a bit ću masu sretnija nego da to ne radim..

ima tu i obične roditeljske zabrinutosti, ruku na srce, nisu ti psi ni najzdraviji, pojavi se koja mačka sa šugicom ili pesonja s parazitima. ali pazi se, a i većina bolesti životinja nije prenosna na ljude.. pa nismo ni mi totalni idioti da ćemo ić ljudit psa za kojeg nam je rečeno da ima neš prenosivo na ljude..

ne znam, ne volim lagat općenito jer sam ful loša u tome.. i često mi izleti neš što sam napravila a nisam smjela reć. al općenito me smeta to da moram lagat.. pobogu, pa kaj ne bi mama nečja radije znala gdje joj je sin/kćer a ne da misli da je on/a na sigurnom u knjižnici a zapravo im dijete hoda po cesti.. znam da ja bi. ok, prvi protest ne zamjeram, zabrinuti su i bla bla.. al ak vidiš da ti dijete neće odustat, da mu to previše znači, pa kaj nije onda bolje da imaš kontrolu nad tim gdje ide i kaj se događa.. ili barem znanje o tome..

taj dio mi fakat nije jasan..

dandee · Moderator

to je i meni užasno
tužno je to da me nepoznati ljudi, koje poznam ovak s foruma, iz parka, ili od kud već tolko hvale i govore mi svaka ti čast, a vlastita mama, koja bi se mogla s tim ponosit to ne podnosi. to je meni najgore, i najviše te muči.

nisam baš non stop, kako kad, nekad ni jednom u tjednu, nekad 5 puta tjedno, sve zavisi o školi.
svo vrijeme koje sam tam bi ili spavao (vikend ujutro) ili bio na internetu, tak da niš ne zanemarujem i dalje vodim brigu o školi. vrijeme koje potoršim na volontiranje samo pametnije iskoristim, i ničemu ne oduzimam ništa. kad imam testove učim doma, ne idem nikud. kad je škola popodne ujutro ne idem jer ne mogu i školu i to tak.
a i btw. u školi mi je bolji prosjek sad kad sam na veterini nego prošle godine biggrin

kad bi roditeljska zabrinutost bila u tome da perem ruke, presvučem se, i pazim kaj radim bilo bi divno. ali da bude: ti buš tam govna čistil!!?? naravno, najglasnijim tonom. i onda još sve boleštine tamo bla bla bla i da ću se prvi put zarazit, dobit neku šugu, i umrijet za 2 dana, to je pretjerano. furious

lagat ni ja ne volim. previše se živciram zbog tog, i samo me strah pitanja di si bio?? mislim, ne bojim ih se, i ak me pitaju prije neg njim kažem reći ću njim. ali mi se fakat više ne da. ovak će znat da njim sin čista govna i kaj sad biggrin

Ana · Guru

hella wrote:
al kaj nije tak žalosno da moramo lagat upravo ljudima koje najviše volimo i koji najviše vole nas...

Pa da, upravo to je i ono sto meni najteze pada. Ocito svatko od nas dozivljava bar neki tip osude/sprdnje na racun toga sto radi, ali i svakoga nesto drugo vise smeta. Meni se, na primjer, uopce nije tesko nositi s prigovorima ili nerazumijevanjem sire okoline, ali mi jako nedostaje podrska obitelji i mog decka. Ja sam sad nesto manje ovisna o roditeljima, osim u jednoj stvari, a to je briga za Wendy.
Wendy smo uzeli kad sam ja bila pri kraju faksa i ocekivalo se da uskoro pocnem raditi, imati manje vremena za psa. Tada je mama pristala da je i ona cuva i seta, sto zapravo stalno i radi. Ja sam preko dana na poslu, Wendy je kod mame, nije sama nikad duze od sat-dva, popodne me doceka prosetana i nahranjena. Preko vikenda cesto putujem, Wendy ostaje kod mame, prakticki je vec postala mamin pas. Cak i sad za izlozbu - da nije mama uskocila s dovodjenjem i odvodjenjem Wendy, ja ne bih mogla odraditi sve ovo drugo, ili bih morala doci samo volontirati, a psa bih ostavila 6h samog doma.
Otud zapravo i prigovori s mamine strane: ono malo vremena sto bih mogla provesti doma, bavit se "necim pametnim" i brinut se za svog psa, ja zgibam na Veterinu/ izlozbu/ stand i opet Wendy ostane njoj...
Naravno da u takvim uvjetima nema ni govora o (privremenom ili stalnom) prihvatu jos jednog psa, sto stvarno potpuno razumijem i prihvacam. Ali kad vidim oporavljene pse kako provode dane u kavezima na Veterini jer nemaju kamo ici, uvijek razmisljam kako bi bilo super da mogu prihvatiti bar jos jednoga, pa udomljavati od sebe. No, to sad stvarno nije moguce, i stvarno ne bi bilo fer prema mami.
Imas pravo, hella, na neki nacin mama i protiv svoje volje volontira skupa sa mnom jer ona obavi sve sto ja ne stignem ako odem "bedinat nicije cucke"...

Bolesti i zaraza se srecom ne boji, jer sam je ja uvjerila da se na to jako pazi, da je higijena super, da se sve dezinficira, da su psi polomljeni, a ne zarazni itd... ashamed

A decko... furious

On je otvoreno protiv svega sto radim, i to me najvise boli. Ipak covjek od svog partnera ocekuje podrsku i utjehu kad mu je tesko, i vec je dovoljno gadno kad ona izostane, a kamoli kad jos umjesto nje dobije prigovore i prezrive primjedbe.
Nije da on ne voli zivotinje - odrastao je uz psa, moju Wendy voli, seta, sve pet. Ali to je to, i to je dosta. On uopce nema razvijenu svijest o potrebi pomaganja zivotinjama, za vegetarijanstvo valjda nikad nije ni cuo smile

, pas se "kupuje" a ne pobire s ceste, na Veterini smrdi i "bolje bi bilo da uspavate te pese nego da ih okolo uvaljujete ljudima".

I dok se s tim borim doma, uza sve probleme koje imam nevezano uz zivotinje, pa onda posao i putovanja, a samo i volontiranje je cesto tuzno i psihicki naporno - e onda se stvarno i ja zapitam jel' to ima smisla. I onda pogledam svoju Wendy, pa "Kucne ljubimce nasih clanova i udomitelja", pa na primjer onaj odgovor u Tijinom topiku - i tu shvatim da ipak ima.
Wendy je bila jedna od njih, i bilo koji taj pas je mogao biti upravo Wendy. I da mi svi ne radimo to sto radimo, moja Wendy danas vise ne bi bila ziva.

Zato sam i otvorila ovaj topic, jer sam skuzila da se svi mi borimo vec i s onima od kojih bi po nekoj logici zapravo ocekivali da budu na nasoj strani, a znam kako se usamljen moze osjetiti covjek u takvoj situaciji. Pa cisto da cujemo kako se ostali nose s tim... wink

hella · Moderator

meni i mama i dečko šute.. ono - mama je slabić na životinje, pa iako joj se ne sviđa kad dođem doma prljava ko svinja, sva blatnjava i dlakava i smrdljiva, sam pokupi robu i opere.. ona se mislim najviše boji da će me neki pas ugrist.. bila je prestravljena kad sam na veterinu išla jer je znala da su te životinje u bolovima i da su nervoznije a ja ih moram dizat, bla bla.. al nije niš govorila.. tj branila ili scene radila.. onak , nije bila oduševljena. nije ni sad kad sam puno manje aktivna al ajd, barem me nitko ne napada.. :) (iako me nisu napadali psi ni na veterini al ajd). isto, ona je uvjerena (i tu nema pomoći) da istraumatiziranom psu nije za vjerovat.. imala je takvo iskustvo i eto, nemre se protiv toga.. čak ne prihvaća ni da nisu svi psi istraumatizirani.. njen je argument 'nikad ne znaš kaj su preživjeli i kad će se neki gump upalit i šta ja znam šta bit'..

što se dečka tiče.. mogu reć da imam neki oblik potpore kod njega.. recimo to ovak, on je veeeelika flegma i zapravo ne mogu ni očekivat od njega da sad luduje oko ideje da volontiram kad je njemu tak ravno za stvari puno veće od toga.. smetalo me u početku, kad sam bila nevjerojatno opsjednuta time kako su ti psi divni i krasni i sve i stalno pričala o tome, znao me prekinut.. ono - nakon pola sata mog monologa kaj je danas rikica napravila, kak je pia šetala, kak je bambi iskakala the living hell out of me i td znao bi reć 'pa dobro više, shvatio sam'.. al zapravo ne mogu reć da nije tu za mene.. čak je par puta pomogao.. odvezo je alfija na snimanje jednom (i tak je bio oduševljen njime, a ja preponosna kak mi dečko voli pse i kak mu se alfi sviđa), čak je poslije dosta ga i spominjo i fakat se razveselio kad je čuo da je udomljen.. ja sam bila totalno luda na to, valjda da me odveo u las vegas na romantičnu večeru ne bi bila više šarmirana.. tak da s njim imam kolko mogu dobit i osjećam se zadovoljno sa količinom potpore koju mi pruža..

meni su najviše frendovi problem.. mama šuti, dečko komentira na svoj način ali frendovi.. družim se s istim ljudima već jako dugo i zaista mi dosta znače.. kad sam krenula volontirat odmah sam dobila 'pa kaj će ti to u životu' komentare.. nitko, al baš nitko nije mogao shvatit da meni to TREBA.. svaki moj komentar shvaćaju kao napad na njihov moral. tipa, ak kažem frendu kaj hoće labradora da ima divnih mješanaca kod nas, on odmah u napad.. pa dobro, nisam rekla da ga MORAŠ uzet, samo sam iskomentirala.. ili recimo, čuvala sam sad nedavno jedan dan malu kujicu, štene.. i ja oduševljena, mama luda, hoće ju zadržat a ne zna kako i td.. i odem s njom do frenda i pričam kak ne znam kaj bi, da ak kažem da ostane ona je naša a neću to reć jer ne želim štene nego nekog psa koji nema baš tolike šanse za udomljenje i bla bla.. dakle, jedna rečenica.. kad je krenuo.. da kaj me briga, da uzmem psa kojeg hoću, da kaj će mi neki defektni pas, bolje je 'zdravi' (ja luda!!! pa pobogu kaj je emy bolesna zato kaj nema šapicu, kaj je defektna!? grizem jezik, suzdržavam se a kipim iznutra) da se ja brinem oko gluposti, da nisam normalna.. ajme.. umjesto da bude ponosan kaj ima pored sebe osobu kojoj fizičko nije bitno i koja bi radije razmazila nekog jadnog peseka do koštane srži nego uzela psa za pokazivat po kvartu, on tako.. niš, digla saam se i otišla.. ispričala da moram ić.. pitam se nekad kakvi su to ljudi oko mene.. s kakvim se ja to ljudima družim.. sorry ak nemam potrebu nadoknađivat svoje mane ljepotom svog psa..

zapravo, najponosnija osoba na mene, kako mi se čini po komentarima, je od mog dečka tata.. čovjek pmf-ovac, radi kao profesor na faksu, kad mu je dečko reko da volontiram komentirao je kako je to predivno, da nema puno ljudi koji dovoljno vole životinje da bi se time bavili i kako mu se sam trebam javit ako hoću veterinu upisivat. cjela moja familija je digla frku oko moje ideje studija veterine, a on tako.. totalno sam bila ponosna..

zapravo me smeta kako nitko meni bliži ne može shvatit da meni to volontiranje treba.. kako je meni ogroman doživljaj bio kad mi je rikica prvi put iz kaveza izašla sama.. ili kak je mia jela hrenovkice iz moje ruke.. kako mi svaki korak sa bilo kojim od tih pasa znači nevjerojatno puno. ne kažem da moraju slušat o tome stalno, ali pobogu, dođem u deliriju od sreće jer se aska okotila i stavila mi jednog bebača u krilo.. (to da je aska imenjakinja mog psa neću ni spominjat) a oni ko da sam rekla da mi trebaju papirnate maramice.. i nije fer, oprostit ćete, ak ja mogu slušat o stvarima koje me ni najmanje ne zanimaju strpljenjem sfinge sorry očekujem barem dio toga natrag.. a slušam te stvari jer su dio njihovog života i dio njih samih i osjećala bi se loše da ih ne saslušam.. dok oni.. ovak fakat nije fer..

Zara · Senior Member

Ja nisam volonter jer mi za sada moje slobodno vrijeme to ne dopušta uz dijete od godinu i pol i faks koji moram privesti kraju za koji mjesec. Ali i uz to malo što ponekad pomognem lutalicama ljudi me gledaju ko da stvarno nisam normalna.
Prošlo ljeto pred našom kućom jednog psa je lupio auto. Ja sam ga zadržala, oporavio se i tako ostao kod nas. Uglavnom svi su zaključili da nisam normalna i nitko ga nije htio ni pipnuti jer je kao zmazana lutalica i kraj svih zdravih mi je moja mama koja je bolesna i operirala je sve živo pomagala da ga okupam jer nitko drugi nije htio. Svekar je čak prijetio da će ga otpelati negdje i ostaviti. I na kraju pas je ostao i svi su se privikli na njega. Šogor mu je čak napravio kućicu i zavoljeli su ga. Onda mu je šogorica dala kost i jadan pas se zagutio. Veterinar je rekao kako se to ne bi dogodilo da ga nije lupio auto jer mu je nešto ostalo povrjeđeno i nije mogao gutati kako treba. E, da smo znali...
Onda samo ih ponovo šokirala kad sam odlučila udomiti psa iz noine arke. Opet prigovori, nisam normalna, pa kud psa od godinu dana, ti su već formirani i nemoguće ih je preodgojiti. Ali ja naravno nisam slušala i uzela sam Zaricu i sad vlada opće oduševljenje njom.
Eto, ponekad mi se čini da se ljudi bune protiv onoga s čime zapravo nisu ni upoznati. Nekad im treba nešto gurnuti pod nos da progledaju.
Inače moji roditelji i brat su baš ljubitelji životinja pa me bar oni ne gledaju čudno.

SMILJA · Member

vidim da ste se svi raspisali o temi!
razumijem vas koji živite kod roditelja i još ste učenik/student i na neki način ipak trebate njihov pristanak jer vjerujem da vam s vremena na vrijeme prigovore što odete u arku a ne učite doma.
al evo ja radim,živim ko podstanar i odavno moji roditelji nemaju utjecaj na mene.kad su saznali da volotiram bili su presretni jer sam manje u birtiji a više na zraku(gledaju stvari na neki sasvim drugi način).a što se okoline tiče imala sam možda par negativnih iskustava.Moram priznat da me iznenadilo način na koji su večina reagirali.očekivala sam ovo o čemu svi pričate nevjerica,šta gubiš vrijeme its a upravo suprotno.nedajem ja volotiranje na sva zvona al kad me netko pita rado pričam o tome i izblebečem sve što znam.ljudi se stvarno interesiraju kad vide tebe jednu "normalnu osobu" jer večina ljudi misli da su voloteri ekipa koja nema život,jadnici bez prijatelja,ljubavi i posla...a još pogotovo kad volotiraš za životinja odah slika žene sa 100 mačaka.i onda vide tebe koji i izlaziš i zezaš se,i radiš tj sudiraš i imaš prijatelje i dečka/curu/brak nebitno i uz sav svoj normalnan život nađeš vremena da odeš u arku i prošečeš te pse.i potakneš ih.kao što je netko napisao da mu je mama počela volotirat o tome pričam! da svojom pričom i primjerom potičemo ljude da se pokrenu,netrebaju sad svi voltirat za arku,ima toliko udruga koje trebaju pomoć-frend gradi kuće po vukovaru,frendica je otišla u nazorovu,druga u bistru itd a da nespominjem pomoć u skupljanju novina,plahti moju šeficu na čiji račun kupujem rukavice,mamu koja stavlja meso sa strane itd
uvijek če bit ljudi koji če imat nešto za prigovorit al moj savijet nemojte šutit-curi koja je prigovorila šta nevoloniram u nazorovoj nego stavljam patnje psa ispred patnji dijeteta pitala sam ju kad je ona zadnji put bila gore!ona na to nema vremana a mi sjedimo na kavi popodne pa sam joj rekla možemo sad otić do nazorove to nam je 10 min.i tišina.
posramite ljude koji se na taj način žele udić iznad vas,koji vam na bilo koji način pametuju.
i samo pričajte o tome jer,jer dosta ljudi ni nezna da može pomoć ni kako se volontira.(servirajte na pladnju!)što više ljudi zna to bolje.možda neće oni djelovat al če reč frendu koji če prosljedit dalje...
naravno bit če glupih kometara i ljudi al kad vam dođe frendica i zamoli da danas umjesto na kavu odete s njom do bistre i pomognete joj da zbrine klince,kad vam frend umjesto da popije 5 pivo da 10 kn da kupite tim svojim psima nekaj za jest sve se isplati!!!
LJUDI SVAKA ČAST NA VOLONTIRANJU I VIDIMO SE NA VETERINI!!!!!!!!!!

bastet · Veteran Member

Ja moram pohvlaliti svoje ukucane. Izgleda da su oni rijetke osobe koje imaju potpunu suglasnost s onime kaj radim. Mama me stalno pita jel trebam kaj, cuva mi novine... Jedino kaj je muci je skola, kao, trebala bi uciti, da malo iskoristim subotu i nedjelju a i sama zna da se vratim s fakulteta u ono vrijeme kada bi se probudila da spavam vikendom biggrin

.

Ali nemam NIKAKVU podrsku drustva. Svi su odrasli u stanovima ili kucama bez dvorista i svo to volontiranje im je potpuno neshvatljivo. Zgrazaju se i kad vide da i svoje pse pustam u kucu. Oni u njima ne vide ziva bica s potrebama za paznju i ljubav kao i ljudi nego nesto divlje i prljavo, a jos i dlake ostavlja. A kakva je tek rekcija za volontiranje... "AJME, JESI TI NORMALNA??!! Kako mozes cistiti kaveze smrdljivih lutalica, fuj to, i jos ti nista ne plate..." i slicne gluposti.

Ali ipak imam podrsku obitelji i to mi je dosta, ne reagiram na njihove primjedbe jer znam da ni najbolji argumenti ne bi pomogli.

dandee · Moderator

sad se sjetio jedne svoje frendice, poznao sam ju kratko, jako kratko, ali ko da ju znam sto godina. bili smo si super, u svemu isti. od muzike do životinja i tog.
i tak ja kažem di sam jedno jutro bio a ono faca: fuuuuj! kak možeš, oni su bolesni, oni imaju gliste, parazite, šuge... i ja ju gledam i mislim si: ajme meni!
zbilja sam se jako razočarao, jer sam ju fakat volio. mislim, i dalje mi je super, ali to je napravilo "prazninu" kod nas i ja to ne mogu zaboraviti.
nisam joj ništa rekao, nego poslao mail. tu sam sve rekao, sve.
odgovor je bio neko izvlačenje, i više nisam odgovarao. vidio ju jednom nakon tog, i čuo se jednom.
ne znam, veliko razočaranje. ali netko kome se gadi i ko ne prihvaća mene s volontiranjem ne može mi biti frend.
imam jednu frendicu kojoj mogu pričat o tom, i 3 njih koji su flegma i pred njima ne pričam jer znam da ih ne zanima. dovoljno mi je da samo šute i to je to. a ne da počnu fuj i tako dalje.
u razredu zna jedna cura i to je to. za ostale znam koji bi komentari bili...

bastet · Veteran Member

Pa ti imas samo frendice wink

. A kaj je s deckima, kak se oni ponasaju?

dandee · Moderator

od dečkiju jedan zna, i on je flegma
ostali nemaju pojma biggrin

bastet · Veteran Member

Bas se znas izvlacit, kak tvoji ne skuze da si svako malo "vani i u knjiznici". wink

Svaka cast aww

.

Ana · Guru

bastet wrote:

Ali ipak imam podrsku obitelji i to mi je dosta, ne reagiram na njihove primjedbe jer znam da ni najbolji argumenti ne bi pomogli.

E pa bas sam na to i ja mislila - nerazumijevanje drustva koje spominjete, ili neinformiranost, koju susrece SMILJA, to se da puno lakse podnijeti kad te podrzavaju oni koji su ti stvarno vazni u zivotu. Ali, kad vani nailazis na osudu ili nerazumijevanje, a doma ti isto samo prigovaraju - e, tad zna postati malo gadno... katkad.

Ali Smilja ima pravo, osuda okoline je uglavnom posljedica neznanja i neshvacanja problema zivotinja opcenito, i to je ono na sto moramo utjecati svojim primjerom i edukacijom kroz medije i razne javne akcije. Vec da nas se ljudi sjete kad skupe nesto novina ili krpica, pa kazu "E to ce tebi trebat za one tvoje peseke, jel?" - je napredak. I tako, korak po korak... smile

bami · Senior Member

pa ja stvarno moram pohvaliti svoje prijatelje i obitelj... smile

mislim da svi moji frendovi znaju da volontiram i cak izdrze sve moje price, jer kad me nesto pitaju ja ne mogu stat pricati o tim malim cudima... aww

sto se tice roditelja, mama je bila jednom samnom i odusevila se, setala je one manje ili mirnije i bila bas vesela i sva se raspekmezila...tata ih je dosao pogledati jednom dok je bio u zg i isto nije mogao ostati hladnokrvan kada ga je Djuro pogledao i skocio da ga ceska, a dok je Ali bila na veterini malo mi je falilo da ga obrlatim da je uzme doma u rijeku, odusevila ga je(imali smo prije zenkicu NJLT)!!

sestru sam duuuugo nagovarala da dodje ih pogledat, ali nju je bilo strah da ne bi to mogla izdrzati,ipak biggrin

dosla je jedan dan i setala one manje...zaljubila se u one dvije crne sekice sa porodiljstva, a i Sapom je bila odusevljena...
jedino imam problema kad su ispitni rokovi, ja te dane mogu malo cesce na vet, a starci(kada me zovu od doma) misle da ja jadna jako puno ucim ili da sam na faksu, a da ne spominjem koliko puta idem jest u SC... ashamed

ljubica · Senior Member

Moje prvo volotiranje je i počelo u Noinoj Arci..
Dugo sam se "pripremala" početi i onda sam došla na sastanak u info i tako je sve počelo...

Moji roditelji, sestra, daju mi potpunu podršku..najviše od roditelja..
Kad sam nešto trebala za Veterinu mama mi je uvijek uskočila, par puta me tata odvezao..čak je i on htio samnom ali je lakši invalid pa sam ga odgovorila....
Sestra je bila jednom samnom ali bilo joj je "preteško"... hmm

Svi su navilki na moje "ponašanje" glede životinja jedino su se malo bunili kad sam prije par godina prestala jesti meso zbog patnje životinja...
Kada su neke znanstvene emisije (prekrasne emisije na National G.) uvijek okreću program da ne gledam lov lavova na mladunčad ili bilo što slično...

Prijateljice su već druga priča...samo me jedna razumije i jednu to zanima..ostalima to nikako nije jasno...naročito im se gadi...boje se smrada, bolesti..ugriza...ma šta ja znam, kaj sve ne izmisle...
Pokušala sam na jednoj subotnjoj kavi pričati o tome medjutim nervozno su okretale glavom...skužila sam i subotnje kave u njihovom društvu su prestale...
Ne osudjujem ih. yawn

Dečko?...najveća moguća podrška....moralna...

Dakle presretna sam što volontiram..iako u posljednje vrijeme nemam baš vremena , čak me i tata zove da odemo na veterinu da on TO vidi iako je prije mj dana . imao težak infarkt hmm

Volim životinje...stvarno jako volim životinje cijeli život, i vrlo teško podnosim njihovu patnju...Prvih par puta što sam bila na veterini došla bi doma i plakala....jednom kad nam je uginula Aya sam plakala za nedjeljnjim ručkom pa sam dobila malo OPOMENU!!! biggrin

Inače , upoznala sam puno ddragih ljudi..puno istomišljenika i shvatila da nisam usamljena i tom svom pozivu..žao mi je što ne mogu više dati..pomoći...žao mi je svakog izgubljenog psećeg..mačjeg života....

Želim vam svima reći da ste divni, pogotovo vama djacima...studentima....majkama....

Svi ste super..... biggrin

Divno je biti volonter zar ne ?

SMILJA · Member

evo opet se javljam jel mi jedna stvar nije jasna.zar vam je stvarno potrebna potvrda okoline da radite nešto dobro?!jer stvarno nemojte očekivati da če vam netko stisnuti ruku i izgraditi spomenik!
vjerujem da to je nije prvi izbor u vašem životu koji su vaši najmiliji gledali sa negodovanjem,ljudi koji vas vole žele vam lagodan život bez patnji i onda kad dođete doma i mama vas vidi da plačete zbog nekog psa sa veterine normalno da joj padne roleta na oči jer neželi vidjeti svoje dijete nesretno.
a frenovi kometiraju kako smo se obukli kako tek nebo ovo...
par vas stvarno dosta forsira nažalost nevole svi životinje,i ljudi žele imati stvari sa potpisom a kako nebi onda htjeli psa sa pedigreom i ljudi nevole blato i zmazanoču...i ako neželite da vas osuđuju nemojte osuđivat ni vi njih.
100 ljudi 100 čudi.
izgubit frenda zbog toga što na vaše volontiranje gleda sa prezirom ajmo bit realni nepaše ni vama sve kod njega!!!isto tako ni kod dečka !!!
moja najbolja frendica umre od smijeha kad joj dođem izgrebana i s ugrizima na kavu al kad je jednom neš rekla protiv toga jednostavno sam joj rekla da ja neču komentirati to što ona nigdje nevolontira i nepomaže pa nek nda ona nekometira mene.i dalje smo super frendice i pijemo kavu.ona poštuje moje voloniranje a ja njenu pasivnost
netrebaju svi sad volontirat u arci i zato što vi volite životinje svi ih volit.
da nebi mislili da si proturječim i dalje smatram da treba pričat o voloniranju i probat promjenit ljude oko sebe al ako vidite da iz vašeg 20 pokušaja nema nikakve promjene pustite ljude na miru.jer čete samo još više zgadit!
jer nakraju vi to radite zbog sebe i pasa i vašeg osječaja zadovoljstva zar ne?

dandee · Moderator

SMILJA wrote:
zar vam je stvarno potrebna potvrda okoline da radite nešto dobro?!jer stvarno nemojte očekivati da če vam netko stisnuti ruku i izgraditi spomenik!

par vas stvarno dosta forsira nažalost nevole svi životinje,i ljudi žele imati stvari sa potpisom a kako nebi onda htjeli psa sa pedigreom i ljudi nevole blato i zmazanoču...i ako neželite da vas osuđuju nemojte osuđivat ni vi njih.

izgubit frenda zbog toga što na vaše volontiranje gleda sa prezirom ajmo bit realni nepaše ni vama sve kod njega!!!

netrebaju svi sad volontirat u arci i zato što vi volite životinje svi ih volit.
da nebi mislili da si proturječim i dalje smatram da treba pričat o voloniranju i probat promjenit ljude oko sebe al ako vidite da iz vašeg 20 pokušaja nema nikakve promjene pustite ljude na miru.jer čete samo još više zgadit!

jer nakraju vi to radite zbog sebe i pasa i vašeg osječaja zadovoljstva zar ne?

idem po redu po odlomcima (ne radi copy paste da svaki dio posebno citiram)

1. naravno da ne. nikad me nečije mišljenje nije u nečem zaustavilo. mislim, moj izbor. ak se nekom sviđa odlično, ako ne nema veze, kaj bi njim ja, to vrijedi za moje starce. ak njim se neće sviđat, 95% neće to me neće natjerat da odustanem, nema šanse. ja sam ajmo reć flegma, i nitko me od ničeg neće odgovorit. smile

2.nije mi ovo baš jasno, ali ću ipak odgovorit. ako nekom od mojih frendova smeta ja se neću posvađat s njima ili ne znam kaj. tu temu neću spominjat i to je to, i bit ćemo super frendovi. ko kaj sam sa svojima iz osnovnjaka.
no da mi neko stalno *ere o tom, i pljuje po tom, nema šanse. a ne. to neću dozvolit. jer ak si mi frend onda me valjda donekle prihvaćaš takvog kakav jesam.i ne kanim slušat stalno nekog. mislim, ne bi imao frendova da se sa svima tak svađam. jednostavno ne pričam o volontiranju i super sam s njima smile

3. slažem se s tobom. brat mi nije neki ljubitelj i kaj bi ja sad. meni ne smeta, on je takav i ja to ne mogu mijenjati, i sve ostale ljude. frendica ih ne voli i kaj sad. ne tjeram ju na niš.

4. u potpunosti točno

hella · Moderator

smilja, stvar je u tome da se ne radi o tu i tamo kojem usputnom komentaru ili pogledu ili nečemu. kod mene barem, je stvar u konstantnom omalovažavanju i debelom nerazumijevanju onoga što mene čini takvom kakva sam. shvaćaš? ak ja mogu shvatit da mojim frendovima treba razgovor o kompovima npr, i iako to smatram izuzetno dosadnim i napornim ipak slušam o tome strpljivo svaki dan jer to su oni, to im je u genima, u karakteru, oni su takvi kakvi su jer se time bave i to ih čini osobama koje jesu. ali onda ja pokušam spomenuti nešto što mene ispunjava, određuje, usmjerava, kako ti je draže, i dobijem napade, osude i uputnice za ludnicu.. radi se o tome da to nije fer.. nitko ovdje ne traži hvalospjeve, al pobogu malo strpljenja, malo toleranciuje barem ne bi škodilo.. ne kažem da mi se frendovi moraju klanjat il neš, ali da barem šute.. ako vide da je meni to bitno reć, da sam ja sretna kad pričam o tome, da zašute na 5min i saslušaju me i budu sretni jer mene to veseli, što god oni mislili o tome.. ok, upozorili su me, ne slažu se s tim.. ali se od mene očekuje da ja uopće ne spominjem pse i veterinu.. uopće.. e pa sorry..

Ana · Guru

SMILJA wrote:
evo opet se javljam jel mi jedna stvar nije jasna. zar vam je stvarno potrebna potvrda okoline da radite nešto dobro?! jer stvarno nemojte očekivati da če vam netko stisnuti ruku i izgraditi spomenik!...

Molim?
Sorry, ali koji dio od: "tužno je to da me nepoznati ljudi... hvale i govore mi svaka ti čast, a vlastita mama, koja bi se mogla s tim ponosit to ne podnosi. to je meni najgore, i najviše te muči." ili: "najžalosnije je to što nas često naši najbliži ne razumiju..." ne razumijes?

Ova tema je otvorena zbog toga sto sam primijetila da mnogi nasi vrlo mladi volonteri (a i neki malo stariji) nemaju podrsku za svoj rad upravo od onih koji su im u zivotu najblizi, pod cijim jakim utjecajem se stalno nalaze, i od kojih im je podrska katkad jako potrebna. Nije bilo govora o tome da netko ocekuje da mu se digne spomenik za volontiranje (iako je u nekim civilizacijama to normalno), vec o tome kako se nositi s problemom koji nas sve katkad tisti, muci i zagorcava nam zivot. Jer, nemaju svi ljudi (pogotovo ne mladi, ali neki ni kasnije u zivotu) samouvjrenost potrebnu za prkosenje svima oko sebe, niti bi bilo dobro da imaju.

Uz rad sa zivotinjama, pogotovo napustenima, ozlijedejenima, jadnima, se cesto vezuju jake emocije, a od ljudi koje volimo i koji nas vole ocekujemo da nam pomognu nositi se s njima, bile one pozitivne ili negativne. Da, nekima je to potrebnije, a neki su dovoljno cvrsti sami. Ali, tesko je ostati snazan ako nerazumijevanju, koje vec ocekivano nalazimo u drustvu, dodamo jos i izostanak podrske u krugu obitelji. Tada se covjek moze osjetiti itekako usamljen, a to zna biti prilicno neugodno, pogotovo ako u zivotu ima jos poneki problem, sasvim nevezan uz zivotinje.

U ovom topiku slobodno podijelite s nama ako vas muci stav vase blize i dalje okoline prema vasem radu sa zivotinjama. Mozda vam necemo moci pomoci da ga promijenite, ali barem cete cuti kako se drugi nose s tim, pa vam mozda to malo pomogne.
Kolicina i brzina odgovora koji se se ovdje skupili pokazala mi je da su se mnogi pronasli u ovom problemu i da itekako imaju nesto suvislo za reci na zadanu temu, a to je upravo svrha i bit Foruma.

lino · Senior Member

Ja sam sretna zbog svog volontiranja jer se tako osječam korisno :) I sva sam happy kad čujem da je neki pesek udomljen i to mi nekad zna i uljepšat dan (npr. kad sam čula da je Alfi udomljen cijeli dans am bila happy jer sam njega obožavala :) ) A što drugi misle o mom volontiranju, uopće me nije briga, glavno mi je da mene to ispunjava srečom i zadovoljstvom

SMILJA · Member

Dandee upravo sam mislila o tome što si ti napisao.posvađat se sa frendom radi mog volontiaranja-nikako.ni meni nepašu i neslažem se sa svi njihovi stavovima i mišljenjima al na svakom od njih postoji nešto što volim i zbog čega ih želim u svom životu.
Hella odmah da se nadovežem na tebe.Vjerujem da ti je teško slušat uvrede na tvoj račun i trpit nerazumjevanje.Al isto tako možeš se branit i reč frendu gle umjesto da sjedim ispred kompa i buljim u nerealni svijet hodam po svježem zraku i družim se sa zanimljivim ljudima.jer vjerujem da si u arci stekla i neke nove prijatelje s kojma možeš pričati i o tome kak ti je djuro pobjegao,tia ti se razveselila kad si došla al isto tako kak si u subotu bila vani i zabavila se-barem ja mogu.
Ana krivo razmišljaš kad kažeš da si sama u svemu ovome.Pogledaj koliko je nas volontera koji znači razmišljamo isto kao ti da su te životinje vrijedne naše pažnje.i prolazimo svi mi kroz nerazumjevanje i uvrede al upravo si razliku sama naglasila neki se znaju postavit i mogu sami.neželim ispast bezobrazna al nisi ni prva ni zadnja koju mama nerazumije,koja se osječa neshvačeno i izgubljeno u ovom vremenu.svi smo to prošli možda nije bio problem volontiranje u arci nego nešto sasvim deseto izbor faksa,društva,dečka-tad imaš dvije opcije sjest i kukat kak je svijet nepošten il reč ajd odj..... i nastavit svojim putem!možda ti se tako nečina al vjerujem da je tvoja mama ponosna na tebe-možda to nepokazuje na način koji bi ti htjela al uz sva njena negodovanja i prigovoe ti i dalje odlaziš u arku i volontiraš.Želja svakog roditelja je da odgoji jako dijete koje če mislit svojom glavom,i spremno je borit se za ono u što vjeruje!!!
u idealnom svijetu bi nam možda dizali spomenike al isto tako u idelnom svijetu ljudi nebi ostavljali životinje i mi sad nebi o ovome pričali!!!
naša realnost možda nije najbolja al jedino nju možemo živjeti te možemo olakšat jedni drugima.jer ako cure i dečki nemožete nač razumjevanje u svojoj okolini na našim stastancima,veterini il klari uvijek če se nač netko ko če vas poslušat i razumjet!!!

Ana · Guru

SMILJA wrote:
...jer ako cure i dečki nemožete nač razumjevanje u svojoj okolini na našim stastancima, veterini il klari uvijek če se nač netko ko če vas poslušat i razumjet!!!

...kao i na ovom forumu, zbog cega je i otvoren ovaj topic, sto su svi ostali korisnici odmah shvatili. Neki ljudi se naprosto lakse izrazavaju pismeno.

Osim toga, na sastancima volontera i u Klari jos uvijek necemo dobiti podrsku svoje obitelji, a nekima ovdje upravo to nedostaje. U uvodnom postu je navedeno da ce se o tome ovdje govoriti (pisati), ako netko ima zelju i potrebu.

SMILJA, iskreno se nadam da ovo nisi mislila ozbiljno:

...nisi ni prva ni zadnja koju mama nerazumije, koja se osječa neshvačeno i izgubljeno u ovom vremenu ... možda nije bio problem volontiranje u arci nego nešto sasvim deseto izbor faksa, društva, dečka-tad imaš dvije opcije sjest i kukat ...il nastavit svojim putem!

Ja sam jaaako daleko od toga da se osjecam izgubljeno u ovom ili bilo kojem drugom vremenu, ili prostoru, kad smo vec kod toga. Za ostatak ne znam dal' bih prije rekla da je uvredljiv ili smijesan. Ali nekako se bas ne smijem. hmm
Sto se tice nastavka svojim putem, to sam odavno obavila, ali usprkos tome ne zivim sama u pecini, i ipak moram svoje aktivnosti prilagoditi svojoj okolini i obitelji.
A sto sam se za nesto spremna boriti, ne znaci da me ta borba ne umara i da mi u njoj katkad ne treba pomoc ili barem podrska onih koji su mi inace u zivotu najblizi.

E sad, ovi savjeti su mi totalno kontradiktorni - dandeeju kazes:

...posvađat se sa frendom radi mog volontiaranja-nikako. ni meni nepašu i neslažem se sa svi njihovi stavovima i mišljenjima al na svakom od njih postoji nešto što volim i zbog čega ih želim u svom životu...

...a meni kazes da ako ne mogu skompat decka i volontiranje, neka njega ostavim i krenem svojim putem?! weirdface

Za pocetak, svatko ima svoje prioritete u zivotu i potpuno pravo da si ih sam poslozi. Ako u svemu tome nadje vremena za volontiranje (bilo gdje) - super, jer to i jest bit volontiranja: da u slobodno vrijeme dobrovoljno pomognes nekome kome je to potrebno. Pa ako zbog toga naidjes na odredjene probleme, lijepo je naci nekakve istomisljenike s kojima mozes popricati o tome, pozaliti se da ti je zbog necega tesko. To ovdje radimo.

Osim toga, u ovom topiku sam otkrila jos jednu stvar: koliko smo mi razliciti, toliko nas zapravo i razlicite stvari pogadjaju: ima nas koji imaju podrsku doma, ali ih drustvo ne razumije; onda onih koje podrzavaju i familija i prijatelji; pa onih koji se dobro nose s drustvom, ali im fali podrska doma i to im je zalosno; i na kraju onih koji se fakat bore protiv svih zivih oko sebe, ali mi se cini da im je drago da svoj problem mogu podijeliti bar s nama. I ne vidjam ih dovoljno cesto uzivo da bih s njima cavrljala o tome uz kavicu, ali ovim putem su se javili, pa eto - pricamo svi skupa... smile

A sto u idealnom svijetu ljudi ne bi napustali zivotinje, ne znaci da u idealnom svijetu ne bi uopce bili potrebni volonteri, jer i u idealnom drustvu bi bilo invalida, bolesne djece, sirocadi itd... kojima bi dolazili pomagati volonteri. I ti volonteri bi takodjer mogli naici na nerazumijevanje okoline, pa bi ih to moglo razalostiti, te bi cak i u idealnom svijetu ovaj topic mogao nekome posluziti da iznese svoje misljenje o volontiranju i problemima koje vezuje uz njega.

Nadalje:

SMILJA wrote:
...i prolazimo svi mi kroz nerazumjevanje i uvrede al upravo si razliku sama naglasila neki se znaju postavit i mogu sami.

Aha. A neki drugi ne samo da mogu sami, nego su jos i spremni saslusati one koji imaju potrebu nesto reci.
A neki treci ne znaju i ne mogu, i mozda nece nikad ni moci. Hocemo li ih mi preodgajati? Ili cemo im dozvoliti da ostanu upravo takvi kakvi jesu i pustiti ih da si potraze oslonac tamo gdje njima najvise pase? Ili im naprosto ponuditi ne pomoc, vec samo razumijevanje, cime cemo tek stvarno pokazati svoju snagu?
A moramo dozvoliti i da neke stvari dolaze i sa iskustvom - sigurnost i samouvjerenost, na primjer. Ja, naime, radije slusam "kukanje" neshvacenih 17-godisnjaka nego aroganciju previse samouvjerenih.
Samo sto moram reci i da ovdje jos nitko nije kukao, svi su vrlo zrelo usli u raspravu, koliko ja vidim, i potvrdili upravo da ima razloga za moju pohvalu sa samog pocetka prvog posta.

E sad, ovome sam se morala nasmijati:

SMILJA wrote:
...umjesto da sjedim ispred kompa i buljim u nerealni svijet hodam po svježem zraku...

Znas, neki od nas su sjedeci ispred kompa i buljeci u nerealni svijet udomili vec nekoliko vrlo realnih pasa. A imamo i neke forumase koji vrlo malo hodaju, kad smo vec kod toga, i to ne zato sto im tako pase. Pa bih ja malo opreznije izlijetala s ovakvim izjavama.

I jos nesto:

SMILJA wrote:
Ana krivo razmišljaš kad kažeš da si sama u svemu ovome...

Smiljo, mislim da je vrijeme da procitas pazljivije cijelu ovu raspravu. Ja te uvjeravam da apsolutno nigdje nisam rekla "da sam sama u svemu ovome" pa ne dozvoljavam niti da mi netko drugi stavlja u usta te rijeci.
A da ne "razmisljam krivo" pokazao mi je i odaziv forumasa u ovom topicu, kao i iskustva koja su podijelili s nama.

A sad svi skupa - natrag na temu! Imate li problema doma i u drustvu zbog svog volontiranja? Kako se nosite s njima, kako ste ih rijesili?

hella · Moderator

smilja, kažeš da se ne bi posvađala s prijateljem zbog životinja (ak sam krivo shvatila, javi :)).. a dal je tebi prijatelj neprijatelj tvog prijatelja? ako netko želi zlo ili čini nažao mom prijatelju, meni to nije prijatelj.. a meni su životinje prijatelji.. ako meni osobno netko čini nažao ni to mi nije prijatelj.. ako je nekom zabavno skakat mi po živcima, namjerno me iritirat i vrijeđat nešto što ja jesam onda ja tu osobu ni ne želim za prijatelja.. zašto bi uopće bila sa ljudima koji me generalno ne shvaćaju.. ili s nekima koji su aspolutno i potpuno drugačiji od mene.. briga za životinje nije hobi.. to je način života i mene osobno to čini takvom kakva jesam. ja to nit mogu nit želim mijenjat..

i sad sjedim na kavi npr s čovjekom koji zna da se bavim psima i on bez beda kaže da je njemu totalno super cool šutat pse/mačke po ulici.. hipotetska situacija.. kaj ja više s tim čovjekom imam pričat?

i znaš kaj još, da u takvoj hipotetskoj situaciji ja dreknem na čovjeka, ja bi ispala neka luda i poremećena osoba, zaštitnica nižih vrsta, nesocijalizirana krava i sl.. a on bi ispao jadničak koji je bezrazložno napadnut od grozne mene..

isto, da je ista takva situacija, al da su djeca u pitanju, svi bi dreknuli na čovjeka.. i bili bi heroji.. al kad se radi o psima, mi smo grozni..

ok, neću se svađat s ljudima koji 'samo' ne vole životinje, svatko ima svoje razloge za volit ih ili ne.. neću se svađat s ljudima koji ne shvaćaju zašto volontiram, to je moja stvar.. al će me bolit njihovo nerazumijevanje.. čisto iz razloga što ne shvaćam zašto je njihovo razumijevanje uvijet za podršku.. zašto bi netko morao razumijet moje razloge da bi mogao biti sretan zbog moje sreće.. ak sam ja sretna što se time bavim, kaj to nije dosta? npr, ja dođem nakon što mi je rikica prvi put šetala vani totalno presretna.. i ispričam to prijateljima.. prvi komentar koji dobijam natrag je 'ja ne kužim kaj si ti tak nabrijana'.. pa jel prokleto bitno?! jesam sretna? jesi mi ti prijatelj? pa onda budi sretan kaj sam ja sretna i točka..

ne kažem da je to razlog za svađu/prekid/iseljavanje al da te udaljuje od osoba koje su ti bile drage, to fakat je istina.. kad mi je pas uginuo prva osoba kojoj sam osobno javila (dobro, dečko je bio prvi al mislila sam od prijatelja) je frendica koju nisam vidjela valjda 6 mjeseci.. vidim curu dva put godišnje (od seljenja smo izgubile kontakt al smo se full družile kad smo bile manje i obožavam tu curu) i njoj prvo javljam.. zašto? zato što sam znala da neće reć 'a joj, dobro ajde, pa to je sam pas'.. što bi možda netko od mojih prijatelja rekao..
dobro, na kraju nisu tak reagirali, al vjerujem više zato što su znali koja bi moja reakcija bila nego što su me fakat razumjeli..

užasno je teško kad te ljudi koje voliš ne razumiju, ne daju ti podršku.. bio to dečko, prijatelji, obitelj.. nisi sam na svijetu a kad se baviš ovim poslom nekad se tako osjećaš.. sjećam se kad je jedna cura došla volontirat (možda će se prepoznat) rekla mi je da je jedan od razloga za njen angažman, osim ljubavi prema životinjama, pronalazak ljudi koji je razumiju.. na žalost, zaista na kraju nađemo razumijavanje od ljudi koje jedva poznajemo.. bilo bi jako lijepo kad bi se mogli družit međusobno, ali svi imamo svoje živote, poslove, škole, obitelji koje nas trebaju..

evo ti, sastanak volontera pretprošli je navodno bio urnebes.. ja sam zafrkavala i svi smo se smijali.. i ljudi su dobili dojam da sam luda, opičena bla bla.. misliš da moji prijatelji to misle? ne, ne misle, jer ja jednom u dva tjedna dođem na sastanak i toliko sam sretna što znam da mogu ispričat neke stvari i da će to nekom bit interesantno i smiješno i simpatično da onda doživim provalu takvih stvari.. zadnji put sam dobila komentar čini mi se lorelei da ja nikad nisam tužna.. da, zato što me toliko ispunjava bit okružena s ljudima s kojima se ne moram pazit kaj mogu/ne mogu reć da sam stalno sretna.. i onda odem na kavu s frendovima i šutim i pazim se (jer mi se fakat ne da raspravljat) i bla bla.. ili dođem doma i pol toga ne kažem mami jer znam da ju boli slušat o napuštenim psima i znam da ima problema i bla bla.. i nikom niš ne govorim zbog ovoga i onoga i na kraju ispadnem sama u svemu tome..

mogu zamislit još da me i dečko tak ignorira.. ana, fakat ti ne zavidim.. mene moj barem sasluša.. evo, jučer su se on i frend skroz zagrijali na temu da mi naprave stranicu za pse i td.. mislim, fakat predivno, onak, nismo svi isti, postoje razlike, al shvaćaš da su meni psi važni, ja shvaćam da ti voliš programiranje pa zašto to dvoje ne spojit i napravit nešto što će svima koristit.. da je tak sa svima, ne bi bio nikakav problem..

SMILJA · Member

hella krivo si shvatila-normalno da neodobravam zlostavljanje životinja jer na kraju nebi radila ono što radim.neprešučujem na bilo kakav oblik zlostavljanja i hvala bogu iz takvog okruženja sam se makla i nemislim se vračat!Nesmatram životinje nižom vrstom i isto tako smatram kad jedno biće stane u obranu drugog je heroj pa bio to pas ili dijete.nego sam čisto govorila o napadu na volontiranje.drago mi je da si shvatila što sam htjela reč-da jedni u drugima imamo podršku i da na našim sastancima osim novosti u arci možemo pičat i o ovakvim temama.
a ana meni pišeš da pročitam a sama to nečiniš,večinu stvari koje si mi prigovorila nije mi ni jasno kako si izvukla takve zaključke!
niti sam arogantna niti samouvjerena jedino realna.sve što sam htjela reč je da nemožeš natjerat ljude da im bude stalo,možeš ih prisilit da te slušaju,možeš ih informirat al da im bude stalo...
neda mi se sad ulazit u objašnjavanje al jedno moram-što se kompa tiče misla sam na hellinog frenda koji ju "gnjavi" o pričama o kompu a nju neželi poslušat kad priča o psima a ne kako si ti izvukla da pričam o našim volonterima.
ovo je tvoj topic i nek ide u smjeru kojem želiš.dobro si rekla neki se lakše izražavaju pisanjem al nekad trebaš čitati između redaka jer nekima ipak bolje ide komunikacija u živo.

Lorelei · Moderator

Evo da se i ja konacno prikljucim..hm..otkuda krenuti?

Kada sam odlucila volontirati imala sam podrsku ukucana.Ono kao ajde bar ces malo pametnije potrositi dio vremena. Sestra je jednom dosla samnom na veterinu i odmah odustala. Nisam joj zamjerila jer sam shvatila da se ona u tome nije nasla. No ja jesam. U potpunosti.

Razumijem da moje ukucane ni najmanje ne zanima sto ja tamo radim. Roditelji cak niti toliko ne brinu radi ozljeda. No moji odlasci na veterinu postali su sve ucestaliji. Tada su uslijedili prigovori tipa 'da, pseca govna mozes cistit a svoju sobu ne bi ni usisala', 'za veterinu nisi preumorna a kad god nesto treba doma napravit nemres', 'a da malo i ucis a ne samo da brines o psima, nije to tvoja briga ima tamo i drugih ljudi, ne moras sve ti'.. i tako stalno. No stvar je u tome da oni tako predbacuju volontiranje i cak da je i soba usisana, podovi oprani i ne znam ja sto sve ne, oni ce opet pronaci bar 1 sitnicu za koju ce se uhvatiti kako bi proturjecili i dokazali da veterina ne valja zbog privatnog zivota(ne brinite, ne misle oni na drustveni zivot, vec obiteljski

) u jednu ruku ja razumijem roditelje i moram priznati da citajuci vase postove kuzim da stvarno jesu tolerantni.. potpisali su pristupnicu za volontiranje pod uvjetom da u skoli sve bude oke. Isto kao i kod dandee-ja ocjene su porasle u mom prvom vremenu volontiranja. Sa starcima sve oke jer znaju da mi nemaju cime proturjeciti

Onda sam dovela prvog psa 'na prevaru' doma i cak mi je i to proslo. Evo vec 6.pas se udomljava od mene doma. Na tome sam im jako zahvalna jer znam kakva je prije bila reakcija i znam da svi imaju dodatnog posla zbog psa u kuci (usisavanje, pranje, setnje i sl.) No kako se moj volonterski angazman povecavao tako su se i njihovi prigovori zaostravali. Sestra predbacuje da me nikad nema doma zbog volontiranja, mama brine zbog skole, boji se da cu spustiti ocjene, predbacuje jer jedan djelic kucanstva nije jos pospremljen i za to je naravno krivo moje volontiranje.. mislim objektivno gledajuci sto se obitelji tice nisu to ne znam ni ja kakve drame..no kad vam polako, day by day, netko kvoca o necemu, bas kao sto je hella rekla ne pokazuje ama bas nikakav interes za nesto sto ti volis iz dubine svoga srca, sto tako zdusno obavljas i sto ne zelis ni pod koju cijenu iskljuciti iz zivota, jer upravo to ti i daje neki osjecaj da zivis, zivis kako treba, svoj zivot, radeci ono sto volis..nije ugodno kad ti netko svakodnevno prouzroci da nekoliko puta brutalno tresnes na guzicu i to tresnes radi razocaranja..niceg vise..razocaranja u ljude koje volis.Ljude od kojih ocekujes apsolutnu podrsku, da su uz tebe zato sto te vole, mozda se ne slazu s time sto radis, al boze moj ne radis nista po zivot opasno, vec pomazes onima koji si sami ne mogu pomoci. I ne smeta mi toliko njihova totalna nezainteresiranost vec stalna predbacivanja..necije namjerno pokusavanje da ubije ljepotu u necemu stvarno postaje naporno i jednostavno gubis volju za borbom. Cim oni vele nesto protiv volontiranja ja skacem u obranu, a ja izmedu njih troje nemam nikakve sanse. I tako se smao zakuhava situacija doma, jer ja jednostavno ne zelim sutjeti i slusati kako netko omalovazava i ubija nesto sto meni toliko znaci, dok ja (bas kao i hella) moram slusati o necemu sto me uopce ne zanima, a slusam jer su to oni, to je ono sto njih ispunjava. Al nisu 'tam neki cucki kaj seru po sebi'.

Sto se okoline tice-stvarno ima raznolikih primjedbi i reakcija. Prvo jedna stvar (iz mojeg iskustva)-cure su puno osjetljivije, no i gadljivije

no stvarno puno vise cura pohvali takav nacin pomaganja nego decki, mada mi se cini da se i ta razlika pomalo gubi. ono sto me smeta kod okoline je reakcija 'i ti to radis besplatno???????????ti nisi normalna pa mozes pametnije trosit vrijeme a ne tam na neke cucke' - 'pa naravno da radim besplatno, to nije posao, to je volontiranje kojim dobrovoljno pomazes nekome kome je pomoc potrebna, poklanjas svoje vrijeme i ljubav.i da normalna sam fala na pitanju, zar ti ne bi volio/la da tebi netko pomogne kad ti bude potrebno?onaj koji je spreman pomoci, pomoci ce i covjeku i psu, alli ce ga sigurno ovakav ton malcice odvratiti od tog nauma' ali vecina ljudi to ne shvaca. ono sto me zacudilo je da bi dosta ljudi koje poznam to prihvatilo raditi ako bi im bilo placeno?

sto se tice prijatelja, moram ih pohvaliti da to stvarno lijepo prihvacaju, best frendica ce ako treba satima lsusati o tome makar umire od dosade, a ako se ja sljedeci put suzdrzim i ne pricam, frendice ce me pitati 'i kaj ima na veterini?kak je onaj mali o kojem si mi pricala/kojeg sam vidla? :) ' cak me ljudi iz razreda pitaju 'jel volontiras ti jos uvijek?' ana moj potvrdan odgovor budu ugodno iznenadeni i vele nesto tipa 'JOS UVIJEK?Bravo, kak je to lijepo bar netko u ovom razredu radi nes pametno!Jel stignes ucit?Jesi sretna kaj to radis?Pa to ti je jedino bitno,bas te briga kaj drugi misle'. Cak mi se i obracaju kad im netko od susjeda/prijatelja/rodbine zeli udomiti zivotinju,pitaju me kaj da rade kad su nasli zivotinju, od ceg se opce sastoji to moje volontiranje, jel mi tesko itd. Tako da ocigledo moram zahvaliti svojoj sredni

No naisla sam na svakakve debilizme..jedan 'frend' sto sigurno vise nije nakon takvog pristupa mi je rekao 'joj opet trosis vrijeme na bestije, tak i tak ce svi pokrepat, dabogda sto prije.Hahaha.'a na moj bijesan (ubit cu te) pogled rekao je 'ah, pa kaj se ljutis bezveze psi su tak i tak kurve!ko sto kurva pruza usluge za novac tak i oni..ne za novac ali za keksic, malo mazenja i sl. ce ti sjest, dat sapu..i zbog toga su odvratni.jos smrde,seru-kak ti se ne gadi to opce cistit-i prenose bolesti i ja im nikad ne bi priso'..ono..hvala..kad dobijes jedan takav obrisac od osobe koju si (do tada) smatrao najboljim prijateljem, ocekuje te jos jedan fljus na dupe..opet razocaranje.

Volontirajuci sam shvatila da su ljudi puno premalo informirani. Ja ih svaki dan pomalo informiram o jos necemu (recimo 1 frendica nije znala da pas smije jesti rizu, zgance, mrkvicu..pa postoji pseca hrana kaj ne?

)
moramo postati svjesni da za nasih zivota nece stanje postati kao u primjerice Vellikoj Britaniji, no svaki dan donosi male pobjede

osobe kojima je iskreno stalo do vas, prije ili kasnije ce to prihvatiti..mozda nece do kraja razumjeti zbog cega bas obozavate 'te vrazje pese' ali shvatit ce koliko to vama znaci. Moji su to shvatili. Mada mi jos koji put doleti ko tavom po glavu 'pa nebus valjda veterinu studirala?kaj bus tak pametna telila krave po selendrama?'

ali boze moj prezivi se i takav komentar

dajte ljudima vremena i nemojte preagresivno gurat to svoje volontiranje njima pod nos.vi radite svoje, ne posustajte a na njima je da shvate..a mozda jednog dana i razumiju